Pokajanje            

Film «Pokajanje» govori o nerazumevanju i klasnim razlikama, ali dodaje i scenu iz rata da utvrdi socijalne intrige u istorijskoj činjenici, sve vreme ubacujući autobiografske ispovesti da bi promenio našu perspektivu do kraja filma. Nestala je laka popravka koja dozvoljava ljubavnicima da se ponovo spoje. Nestala je i prosta ideja nuđenja oproštaja koji leči.

Film počinje 1935.godine. 13-godišnja Briony Tallis (Ronan) provodi prijatni letnji period zaljubljujući se u Robbija Turnera (McAvoy), sina porodičnog baštovana. Stvari postaju gadne kada Briony pogrešno protumači privlačnost Robija i njene starije sestre Cecilije (Knightley). Briony optužuje Robbija da je silovao gošću na imanju Tallis i iskrena ljubav između Robija i Cecilije je osuđena na tragediju.Vreme prolazi, Robby odlazi u zatvor, a aksnije ga pokupe u vojsku za vreme Drugog svetskog rta. U godinama koje su prošle. Cecilija se odriče Briony koja potom traži oproštaj za svoju mladalačku nesmotrenost tako što leči ranjenike. U međuvremenu, Robby pokušava da preživi Dunkirk. Slede koincidencije i Briony priznaje svoju prethodnu laž, dopuštajući Ceciliji i Robbiju da svoju ljubav ozvaniče.Briony je zapravo starica na samrti (Regrave) koja je upravo završila svoju poslednju priču.  Režija: Joe WrightProdukcija: Tim Bevan, Eric Fellner, Paul WebsterScenario: Christopher HamptonFotografija: Seamus McGarvey BSCOriginalna muzika: Dario MarianelliUloge: Keira Knightley, James McAvoy, Romola Garai, Brenda Blethyn, Vanessa Redgrave, Saoirse, Patrick Kennedy, Benedict Cumberbatch, Juno Temple, Peter Wight, Harriet Walter, Michelle Duncan, Gina McKee, Daniel Mays, Nonso AnozieBAFTA: TimBeva, Eric Fellner, Paul Webster (najbolji film), Sarah Greenwood, Katie Spencer (best production design)

Nominacije za Oskara: Tim Bevan, Eric Fellner, Paul Webster (najbolji film), Saoirse Ronan (sporedna ženska uloga), Christopher Hampton (adaptirani scenario), Sarah Greenwood, Katie Spencer(umetnički direktor), Seamus McGarvey (kinematografija), Dario Marinelli (najbolja originalna muzika), Jacqueline Durran (kostim).

 

Ko to tamo peva     Dotrajalim autobusom firme „Krstić i sin“, za Beograd kreće grupa putnika. Svako od njih ima neodložne razloge da što pre stigne u prestonicu. Proleće je 1941. Dan uoči nemačkog napada na Jugoslaviju. Autobus kreće iz zabiti.Zbog nepredviđenih okolnosti putovanje će se odužiti, i ako je polazna stanica od Beograda udaljena svega stotinak kilometara. Na putu, putnici se svađaju. Nagoveštaj buduće katastrofe se naslućuje. Stari, rastureni autobus sa svojim neobičnim i pomalo otkačenim putnicima komična je slika jedne epohe u raspadanju, kraj jednog sveta koji će nestati u plamenu i ekploziji. I pored početne netrpeljivosti, putnici se na kraju ujedinjuju, iz čega će proizići otvoreno nasilje usmereno na dva Cigana muzikanta. Nije slučajno da tada počinju da padaju i bombe.Dugometražni film Slobodana Šijana, komedija iz 1980. godine, okupila je impozantna imena glumačke garde bivše Jugoslavije. S druge strane, mnogi smatraju da se radi o jednom od najboljih filmova snimljenih u bivšoj državi, koji je na globalnom svetskom planu ostao nezapažen što je posljedica prvenstveno činjenice da se radi o predstavniku male kinematografije. Međutim, radi se o remek delu gde scenario vrhunskog srpskog satiričara Dušana Kovačevića dobija svoj najbolji obris kroz dramaturški savršeno skladnu filmsku celinu. Jer, film možete odgledati nebrojeno mnogo puta i svaki put ćete pronaći novi detalj. Kadar se u tom smislu posebno izdvaja. Usprkos brojnoj glumačkoj ekipi, nikome u njemu ne nedostaje mesta. Fascinirajuće je zapravo kako jedna tragična okolnost može biti vidjena kroz zabavne detalje.  Ko to tamo peva vremenom je stekao kultni socijalni status pa su pojedine filmske fraze poput „Vozi Miško“ postale idiomi južnoslovenskih jezika.  Za film je vezana i jedna zanimljivost. Završna scena u kojem po dolasku u Beograd autobus biva pogođen u neprijateljskom bombardovanju, trebala je predstavljati scenu u kojoj se vidi beg životinja iz zoološkog vrta. Međutim, zbog smrti tadašnjeg jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita, granice bivše države ostaju zatvorene, pa tako i životinje predviđene za snimanje koje su pripadale jednom italijanskom cirkusu, nisu mogle biti dopremljene na set. Scena je kasnije iskorićtena za film Underground Emira Kusturice.   Film je nagrađen nagradom ekumenskog žirija na festivalu u Montrealu, pulskom Zlatnom arenom za najbolju sporednu ulogu koju je poneo Aleksandar Berček. Uloge tumače Pavle Vujisić, Dragan Nikolić, Danilo Bata Stojković, Aleksandar Berček, Neda Arnerić, Taško Nacić, Bora Stjepanović, Slavko Štimac..       

Maratonci trče počasni krug       Maratonci trče počasni krug je kultni filmSlobodana Šijana iz 1982. godine. Često je ocenjivan kao najbolji (ili jedan od najboljih) srpskih fimova. Citati iz filma su prepoznatljivi i odomaćeni u svakodnevnom govoru.Radnja je smeštena 1934. godine, posle atentata na kralja Aleksandra u Marseju, u maloj srpskoj palanci. Porodica Topalović ima pet generacija muškaraca, koji se bave prodajom pogrebne opreme i grobarskim poslom i svađaju oko nasledstva upravo preminulog Pantelije Topalovića, osnivača porodične pogrebne firme. Najmlađi član, Mirko (Bogdan Diklić) porodice ima namere da ostavi porodični posao i da se bavi nečim „časnijim“. Takođe, želeo bi da se venča sa Kristinom (Jelisaveta Seka Sablić), koja ga ne voli. Njen otac, Bili Piton (Zoran Radmilović) posluje sa porodicom Topalović, tako što iskopava i prodaje im stare sanduke, koje Topalovići prelakiraju i prodaju kao nove. I Bili je zainteresovan da dođe do Pantelijinog nasledstva ili para koje mu Topalovići duguju, zbog čega nagovara Mirka da se pokaže kao „čovek“ i da uzme svoj deo nasledstva, pre nego što se oženi Kristinom. Kristina je zaljubljena u Đenku, najboljeg Mirkovog druga, filmadžiju koji je iznad malograđanskog morala.Poslednja scena je početak obračuna izmežu Bilijeve porodice i porodice Topalović. Prepoznatljivi citati „Ponovo radi bioskop“ - Đenka je platio deci na ulici da ovo viču po gradu Mirko Topalović (Bogdan Diklić):“Njemu se i ne ispati da izlazi iz groba...“ Laki Topalović (Danilo Bata Stojković):“Đubre matoro, imaš sto godina, a lažeš i varaš!“ Aksentije Topalović (Mija Aleksić): „Barabo jedna, ovakvog si čoveka našao da falsifikuješ.“ -Laki: „Kako je dedice?" - Aksentije: „Vozi brže!“- Laki: „Ne može brže, jurimo trideset.“- Milutin Topalović (Pavle Vujisić): „Pa naravno da ne može kada je tvoj blesavi sin raskantao mašinu.“ -Mirko: „Šta to radiš, kume?“ -Đenka (Bora Todorović): „Pa vežbamo, kume. Probamo za film. Ti ćeš ovo isto da radiš... samo sutra.“ Milutin: „Laki je malo nervozan.“ Laki: „Ja ne mislim. Ja samo predlažem, a vi odlučite.“ Mirko:“'Oću svoj deo, nećete da me prevarite.“ -Đenka (kada bez pantalona odlazi kod Topalovića): „Šta je smešno?“ -Aksentije (Maksimilijanu (Milivoje Mića Tomić)): „Nema šešir.“ Bili Piton: „Ja sam pošteno radio. Izlagao sam se opasnoti da me uhvate i oteraju na robiju.“ Laki: „Ala je opravio, svaka mu čast.“ Đenka: „Da znate da je ukusan Pantelija.“ -Laki: „Vidi, tata, pa to je gospodin Rajković. Šta mu je?“ -Milutin: „Sad mu više nije ništa. Ubio si ga ko zeca.“ Laki: „Sve može da propadne, da nestane, samo je smrt siguran posao.“            

Skupljači perja   "Skupljači perja" je jugoslovenski film režisera Aleksandra Saše Petrovića snimljen 1967. godine. Rad Aleksandra Saše Petrovićanja filma se bazira na životu Roma u jednom selu na severu Vojvodine, ali film se bavi daleko složenijim temama poput ljubavi, međuetničkim i socijalnim odnosa. Glavne uloge tumače Bekim Fehmiu, Olivera Vučo i Velimir Bata Živojinović. "Sakupljači perja" se smatra za jedan od najznačajnijih filmova crnog talasa i jugoslovenske kinematografije uopšte.Radnja filma se odvija u okolini Sombora, na severu Vojvodine. Glavni lik, Beli Bora Perjar je Rom koji skuplja i preprodaje perje nabavljeno širom Vojvodine. Film počinje scenom u kojoj Bora, koga vozi taksi, pokupi Tisu (Gordana Jovanović), čiji je očuh Mirta Klaser(Bata Živojinović) glavni Borin konkurent u perjarskom poslu. Mirta i Bora imaju sporazum o podeli rejona iz kojih nabavljaju perje, ali problem nastaje kad se ispostavi da se Mirta nije pridržavao dogovora. Sukob se naizgled smiruje za stolom u lokalnoj kafani (Mirta vraća pare Bori i nudi mu da radi za njega, jer je Bora sve svoje pare prokockao igrajući ajnc), ali, sukob je mnogo dublji, jer je Bora zaljubljen u Tisu, iako je oženjen starijom ženom, a i Mirta želi Tisu za sebe.Mirta za to vreme udaje Tisu za dvanaestogodišnjeg dečaka, koga Tisa odbija uz konstataciju da on nije muško već dete. Nakon pokušaja Mirte da je siluje, ona beži kod Lenčeta (Olivera Vučo) pevačice u lokalnoj kafani. Lenče je savetuje da ona pokuša da ostvari svoje snove, da takođe postane kafanska pevačica u Beogradu. Međutim, Tisa na to nije spremna i prepušta se Bori, koji je odvodi pred popa Pavla (Mija Aleksić) koji ih crkveno venčava.Bora potom odvodi Tisu kući, i tu njih dvoje žive zajedno za Borinom majkom, prvom ženom i njihovom djecom. I dok je Bora na putu, Tisa, zavedena slikama Beograda na televiziji, i pričama prve Borine žene, odlazi u Beograd da nađe Lečetovog sina, koji po Lenčetovim rečima, odlično živi od pevanja u Beogradu. Ispostavlja se da je njen sin bogalj koji jedva sastavlja kraj s krajem pevajući po haustorima i proseći po ulicama. Tisa, razočarana u život u Beogradu odlučuje da se vrati u selo, i biva silovana od strane dvojice Mađara, vozača kamiona koji su joj stali dok je stopirala ka Somboru. Silovanu i pretučenu, oni je izbacuju iz hladnjače pored puta na ulazu u Sombor. Onesvešćenu, pronalazi je lokalni Rom koji je na kolicima odvozi Mirti.Bora se, nakon povratka, počinje raspitivati za Tisu, i posle puta u Beograd joj ulazi u trag, što ga ponovo dovodi do Mirte i njihovog konačnog obračuna. Mirta je već bio pokušao da ubije Boru na vašaru i ovaj duel je bio neizbežan. U antologijskoj sceni borbe noževima u bajti, Mirta i Bora s noževima zaranjaju u perje iz kog izlazi samo Bora dok se Mirta drži za grudi i mrlju krvi koja se pojavljuje. Nakon toga Bora baca Mirtu u zaleđeno jezerce i nestaje bez traga.Na kraju filma prikazana je istraga o ubistvu Mirte. Policija saznaje da je Bora ubio Mirtu ali niti od jednog od žitelja sela ne mogu da saznaju ništa o Bori. Među ispitanima je i Tisa, što govori da je Bora otišao sam."Skupljači perja" je tipičan film 'crnog talasa' - krajnje realistički prikazi, socijalna tematika. Sam prikaz fabule nije dovoljan da bi pokazao svu raskoš ovog filma, počev od fotografije Tomislava Pintera do upotrebe muzike.Film nije uopšte poput tadašnjih filmova služio kao propaganda blagodeti života u samoupravnom socijalizmu. Naprotiv; pokazuje teško stanje u kome su živeli Romi u vojvođanskim selima tih godina. Film se dotiče i međuetničkih odnosa i raznovrsnosti etničkih grupa u Vojvodini - pokazuje Rome, Srbe, Slovake, Mađare i dr.Muziku za film je birao sam Aleksandar Petrović, a ističu se pjesma "Đelem, đelem" (koju pjeva Olivera Vučo) kao osnovna muzička tema u filmu i "Kerda Mile bari škoda".Fotografija (Tomislav Pinter) je takođe u funkciji povećanja utiska depresivnosti jer se koristi mali broj boja, i to uglavnom nijanse smeđe, sive i zelene.Aleksandar Petrović je u ovome filmu angažovao glumce naturščike za sve uloge sem vodećih. Čak je i glumici koja glumi Tisu (Gordana Jovanović), jednog od glavnih likova, ovo bilo prvo pojavljivanje na filmu.Nagrade: 1967. godine film je osvojio Gran pri žirija Filmskog festivala u Kanu, nagradu Međunarodnog udruženja filmskih kritičara, Nominacija za Zlatnu palmu Filmskog festivala u Kanu1968. Nominacija za Oskara za najbolji strani film 1969. Zlatni globus nominacija za najbolji film van engleskog govornog područja Zanimljivosti: Engleski naziv za film (I even met happy gypsies) je u stvari prevod jednog od stihova noseće pjesme "Đelem, đelem" - Maladilem šukale romeja - sretao sam čak i srećne Cigane.  

Smrtgospodina Lazarescua Cristi Puiu je 2005. za svoj Mortea Domnului Lazarescu (u prevodu Smrt gospodina Lazarescua) dobio posebno priznanje Canneskog festivala i time rumunskoj kinematografiji širom otvorio vrata Evropi i svetu. Nakon njegovog ostvarenja, Rumunijom je zavladao veliki filmski bum i krenuo je tzv. novi rumunski talas zbog koga je Rumunija danas jedna od najzanimljivijih savremenih kinematografija u Evropi. Dokaz tome je baš Canneski festival kao jedan od najprestižnijih u svetu, na kome svake godine imaju svog predstavnika. Godinu posle Lazarescua, Corneliu Porumboiu osvaja dve nagrade, među kojma i onu za najbolju kameru, za svoj “A fost sau n-a fost?”  2007. pamti se kao najveća godina rumunskog filma u istoriji. Prvo je reditelj Cristian Nemescu osvojio posebno priznanje Cannesa za svoj “California Dreamnin’: Nesfarsit” (California Dreamin’: Nesvršeno), a onda je Cristian Mungiu sa svojim “4 luni, 3 saptamani si 2 zile” (4 meseca, 3 nedelje i 2 dana) osvojio grand prix pomevši konkurenciju u kojoj su se našli filmovi poput Death Proof, Le Scaphandre et le papillon, No Country for Old Men, Persepolis i Zodiac.Smrt gospodina Lazarescua je mučna drama o poslednjim satima života šezdestdvogodišnjeg starca Dante Remus Lazarescu-a. Starca zaboli glava i pozove hitnu pomoć koja tek nakon nekoliko poziva i pomoći suseda dolazi i odvodi starca. Međutim, tu nastaju problemi. Ni jedan doktor ne želi da ima veze sa starcem, pa ga svaki šalje u sledeću bolnicu. Iz sata u sat starcu biva sve gore dok na kraju ne umre.Puiu, naravno kao inspriraciju koristi slavnog Talijana, Dante Alihgieria i njegovu “Božanstvenu komediju”. Dok nas Dante u Božanstvenoj komediji pomoću Vergilija vodi paklom, Puiu nas pomoću Lazarescua vodi po paklu rumunske zdravstvene komedije. Ostatak njegova imena također je simbolika, Remus (Rem) i Lazarescu (Lazar). Rem je ubijeni brat blizanac i saosnivač drevnog Rima, a Lazar je biblijski lik koga Isus nije stigao spasiti od bolesti ali ga je na kraju uskrsnuo. Nažalost naš Lazarescu nema svog Isusa. “Smrt gospodina Lazarescua” je društveno politički komentar na celokupno rumunsko javno zdravstvo, koje izgleda kao i u mnogim zemljama sveta. Puiu prikazuje kompletnu dehumanizaciju zdravstva čiji je uzrok sarkastičan lavirint moderne birokratije. Zanimljiv je Puiujev dokumentaristički pristup gde, iako je film pomalo spor i sumoran, dobija na dinamici, upečatljivosti i humoru. Taj pristup daje utisak reality show -a jadnog starca koji se bori za život, a njegova sudbina je jasno sugerirana u samom naslovu. Iako je vremenski period koji pratimo šest sati, Puiu koristi neprimetne „jump cutove“ zbog kojih nam se čini da pratimo sudbinu starca u realnom vremenu, pri čemu pomaže i odlična “kamera iz ruke”, kao i potpuno izbacivanje muzike iz filma i fokusiranje na ambijentalne šumove. Na samom početku filma pratimo Lazarescua u njegovom domu. Puiu kratkim telefonskim razgovorima sa svojom porodicom i dijalozima sa svojim susedima otkriva njegov karakter. On je usamljeni starac kome društvo čine jedino tri mačke. Iako ima zdravstvenih problema (operisao je čir), puši, pije i nije veliki higijeničar. Jasno nam je da je starac, koji je sad u poznom dobu, svojoj porodici pružao bezuslovnu ljubav, a sada je daje svojim mačkama, jedinim bićima preostalim u njegovom životu. Nakon što smo upoznali Lazarescua, Puiu ga šalje u meditativnu noć, daje ga na nemilost ljudi koji ga ne poznaju i u tom trenu on je suočen s neizbežnim krajem. U toj šestosatnoj noći Puiu preispituje moral svakog pojedinca u filmu, medicinskih sestara, svakog pojedinig doktora ali i samog Lazarescua. Odnos svih likova prema Lazarescuu je isti kao i njegov sopstveni. Tu se postavlja glavno pitanje filma, ima li čovek pravo na život samo radi postojanja bez obzira koliko radi protiv sebe? Da li je moralna dužnost društva brinuti se za njega?  Puiu daje jasan odgovor. Lazarescu je simbol malog čoveka koji je tokom života drugima davao bezuslovnu ljubav, a zbog nepoznavanja negovog lika postaje žrtva ljudskog kolektiva. Osim jasnog odnosa lekara i pacijenta data nam je jasna slika odnosa i unutrašnje netrpeljivosti u hijerarhiji medicinskog osoblja.Smrt gospodina Lazarescua je ozbiljan i sumorno tužan film, ali ne ulazi u potpunu monotoniju Puiu situaciju osvežava briljantnim humorom, posebno sa sarkastičnim sporednim i epizodnim likovima kojima dodatno sugerirše negativnu situaciju i nefunkcionisanje sistema. Međutim, koliko god se mnogi divili trudu u izradi ovog filma, on se ne preporučuje svakom. Iako je inteligentan i inventivan, spor je, depresivan i zahteva veliku dozu koncentracije. Za svakog ko se uspe prepustiti, postaje fascinantan.

Casablanca Malo je filmova poput Casablance  koji s toliko ljubavi, romanse i egzotike govore o borbi malih ljudi protiv globalnog problema. Iako je Casablanca filmska verzija pozorišne predstave „Everybody Comes to Rick’s“, svoju premijeru imala je pre same predstave. Snimljena je u studiju Warner Brosa. za “vrtoglavih” milion dolara. Glavne zvezde filma su Humphrey Bogart i Ingrid Bergman. Producentska ekipa je s njima zapravo ušla u veliki rizik, iako je jedan od producenata Hal Wallis godinu dana ranije s Bogartom odradio fantastični Maltese Falcon. Holivudska zvezda Bogart do tada nikada nije odigrao romantičnu rolu, a Bergmanova je tada bila samo mlada, zanosna i relativno talentovana Šveđanka. Ali se rizik isplatio. Casablanca je za nekoliko godina zaradila preko “neverovtnih” četiri miliona dolara, Bogart je ulogom dobio status jednog od najvećih,glumaca, a Bergmanova je postala svetska zvezda.  Mišljenje kritike je bilo da je tema filma samo antifašiskičkapropagandna, ali je Casablanca vremenom postajala sve prihvaćenija i sve popularnija, a danas je po svim statistikama američke kinematografije najprikazivaniji film u istoriji. Mnogi čak i govore da je najbolji film ikad, dok Ebert kaže: “Kane je najveći, Casablanca je najomiljenija.“ Po svom stilu Casablancu svrstavaju u noir, ali je Casablanca atipičan noir film. Poseduje elemente koji se pridržavaju zakonitosti noira, ali isto tako neke krši. Vizualno i ambijentalno Casablanca ispunjava sve uslove, koristi svetlo i senke, dosta noćnih sekvenci, dim cigareta, zavese, flashback, skučeni prostor lokala, jazz muziku, ali nema pravi ikonografski noirovski identitet. Kao glavne likove nema ni istražitelja, ni žrtvu, ni psihopatsku ličnost, a sadrži sasvim atipičan lik femme fatale.  Naizgled je to obična antifašistička propaganda zamaskirana ljubavnom pričom kako su je u početku predstavljali, ali dubljom analizom saznajemo da je njena ideja i njena poruka jedna mnogo dublja celina, skup zanimljivih arhetipa kao ljubavni trougao, mistična žena, sluga veran gazdi, ljubav i čežnja, pijanac bez budućnosti. Oni se zajedno sastavljaju u jednu zanimljivu i jednostavnu priču. Smisao je znatno složeniji ispod te površine. Casablanca predstavlja složeni društveno politički komentar na kolonijalizam i propagira borbu za slobodu. Vreme radnje je Drugi svetski rat kada ishod rata još nije bio poznat. Iako sama priča donosi borbu protiv okupatorskog Trećeg Reicha, za mesto radnje nije slučajno izabran Maroko, odnosno Casablanca. Maroko je u to vreme bila Francuska kolonija u kojoj su mnogi Marokanci bili robovi svojih internacionalnih gazda koje je nadgledala Francuska vlast. Nisu bez razloga domaćini u filmu bili samo sluge, prodavači tkanina ili vratari lokala. Dok su mnoge francuske patriote propagirale liberte, egalite, fraternite(sloboda, jednakost, bratstvo) mislivši pri tom na okupiranu Francusku, jednako okupatorski su se ponašali u Maroku čijim su potlačenicima spomenute reči jednstavno bile strane. U prilog tome ide i casting koji je simbolična međunarodna potpora, a sastavljena je od Amerikanaca, Britanaca, Austrijanaca, Nemaca, Šveđana, Rusa, Francuza, Mađara, Bugara i ostalih. Nakon prvog gledanja Casablance stiče se utisak ugodnog i sasvim običnog filma. Međutim, Casablanca je briljantan film koga krasi prvenstveno maestralno složen scenaro, izvrsna rediteljska snalažljivost u složenim situacijama, kamera koja daje specifičan egzotičan štih, romantična napetost. Briljantnost scenarija zasluga je Howarda Kocha koji je složio fantastičnu karakterizaciju likova. U središtu priče imamo vlasnika lokala, odbeglog borca protiv Trećeg Reicha i njegovu suprugu, glavnog žandara, fašističkog časnika, zatim, niz sporednjaka, francusku prognanicu, vlasnika rivalskog kafića, kafićskog klavijaturistu, sitnog dilera, vratara, barmena i bugarski izbeglički par. Među svima je stvoren jasan odnos i utiču jedan na drugog, pa se stvara neopisiva količina napetosti zbog koga do kraja ne znamo ko je pravi pozitivac. Odbegli borac Victor Laszlo, iako se bori protiv zla, neverovatno je krut i odbojan i osim što želi beg iz Casablance njegove namere nikako nisu jasne. Vlasnik lokala Rick Blaine jasno nam se nameće kao glavni lik predstave, ali njegov  cinični karakter i stav kome je glavna preokupacija dobro sklopljen posao, odbija nas od sebe već na samom početku. Glavni žandar Cpt. Renault okarakterizovan je kao nacistički saradnik, kockar i ucenjivač. Od Laszlove supruge Ilse Lund, u ovoj romantičnoj priči, odbija nas dvosmerna ljubav koju zapravo do samog kraja nismo uspeli razumeti. Međutim, patriotizam skriven u njima ekskalira na kraju u samoinicjativnu žrtvu koja ih sve pretvara u pozitivce. Predivna stvar koju Casablanca nudi jeste da taj žrtveni lik nije određen nego je pružen gledaocu da ga sam bira iz svog ugla gledanja, bilo da je on ljubavni, politički ili moralni. Provereni majstor kamere Arthur Edeson (Maltese Falcon) još je jedan od uzroka vizualne varke, jer fluidnošću svoje kamere, laganim lebdećim pokretom  po Rick’s Café Americainu stvara prijatnu atmosferu čijom nam lepotom odvlači pažnju. Kvalitet kamere i fotografije najvernije je prikazana krupnim kadrovima lica Ilse Lund(Ingrid Bergman) snimane posebnim filterima kako bi izgledala tužnije i nostalgičnije, a oči, pune suza. To ne umanjuje Bergmaničinu fantastičnu glumu koja samo izrazom lica i najjednostavnijom mimikom pokazuje i zbunjenost i zaljubljenost i tugu i bezbroj drugih emocija u istom trenutku. Iako je Casablanca zaista celokupno briljantno složen materijal, dva segmenta se jednostavno moraju izdvojiti. Prvi je glavni lik Humphreya Bogarta, Rick Blaine za koga su najveći teoretičari filma govorili da je najkompleksniji lik u istoriji američke kinematografije. Bitno obeležje noira je održavanje cinično socijalnog trenda tog doba, uključujući nedorečenost ličnog i političkog stava glavnog lika. Tako reditelj Michael Curtiz, pri prvom susretu s Rickom jasno naglašava njegovu apolitičnost ali nam njegovim igranjem šaha sugeriše njegov strateški karakter. Fizički gest je, takođe, ključan faktor u karakterizaciji nekog lika. Rickova najbitniji i najsnažniji fizički gest je njegovo kimanje glavom, bilo potvrdno ili ne. Kod upoznavanja Rickovog lika, Curtiz nam skreće pažnju na njegovo klimanje osoblju za dozvolu neke radnje, primer kod primanja kartica ili puštanja u lokal. Snaga njegovog gesta jasna je ozbiljnim shvatanjem njegove poruke, a bitnost izlazi na videlo kada postaje ključni moment ključne scene filma. Nakon što smo upoznali Ricka, ciničara i strogog poslovnjaka, Curtiz nam dijalozima otkriva Rickovu prošlost pomoću njegovih sagovornika. Nabavljao je oružje Etiopljanima, borio se protiv fašista u Španiji, ali Rick i dalje istraje na apolitičnosti i opravdava navedene radnje unosnim poslom. Vrhunac njegovog apolitičnog i nepristranog stava je odgovor na pitanje o njegovoj nacionalnosti, na šta odgovara: “I’m a drunkard.” Iako je Rick herojski lik, ranjiv je i pokazuje srditost i razočaranje, ali i samilost i meko srce. Taj zaključak crpimo iz njegovog odnosa s ostalim likovima. Rick je tvrdi ciničar koji vešto skriva slomljeno scre ispod hladnog lica. Svojim dolaskom, Ilsa postepeno otkriva njegovu masku. Tako njihov odnos postaje simbol njegove političke opredeljenosti kojoj se toliko vešto odupire tokom celog filma. Inteligentan način karakterizacije Rickova lika, odnosno njegove mekše ljudske strane, je pojavljivanje mlade Bugrake Ane i njenog muža kojima je neophodna finansijska pomoć oko viza za odlazak. Rick se poistovećuje s njom videvši u njima svoj nekadašnji pariški problem kada je ostao bez Ilse, pa odluči da im pomogne. Da bi nam na najednostavniji način objasnio Rickov i Ilsin nekadašnji odnos, Curtiz vešto koristi flcashback u Parizu. A u tom Parizu diže količinu napetosti, i dočarava uzrok bega Evropljana u Maroko. Između njihovog smeha, ljubavi i lepote, antologijski balansira strašni ratni haos. Način na koji nam Curtiz sugeriše Rickov poslovni, prijateljski ili nategnuti odnos s određenim likom jest oblik njegovog imena. Jasno nam je u kakvom je odnosu sa sagovornikom kad ga oslovi sa Rick, Richard, Ricky ili Herr Blaine. Nakon što Rick odbije da pomogne Laszlu skup nemačkih vojnika počinje pevati svoju rodoljubivu pesmu Die Wacht am Rheim, na šta Laszlo uzvraća popularnom Marseljezom, francuskom himnom. Pridružuje mu se ostatak lokala i nemačka skupina biva nadglasana. Drugi segment koji se naprosto mora izdvojiti je uverljivo najlepša, najsnažnija i najuticajnija, popularna Marseljeza scena, ujedno i prekretnica celokupnog filma. S njom nam Curtiz omogućava da otkrijemo pravi smisao, a svim likovima otkriva njihovo pravo lice. Najupečatljivija je uloga Yvonne, mlade francuske prognanice i bivše Rickove ljubavnice, koja ulazi u lokal kao pratnja jednom od nemačkih vojnika, ali pada pod uticaj pesme i atmosfere te sa suzama u očima peva i na kraju ponosno uzvikuje: “Vive La France. Vive La Democracy.” Sada dolazimo do suštine Rickovog fizičkog gesta klimanja glavom. Iako je Laszlo pokretač pesme, ključ scene je Rick. Laszlo naređuje bendu “Play La Marseillaise! Play it!”, ali bend čeka Rickovu dozvolu, a on svojim potvrdnim kimanjem daje odobrenje za početak. Njegov fizički gest nije samo znak dozvole već i potpuno otkrivanje njegovog političkog stava kojem se vešto opirao tokom filma. Rick u tom trenutku postaje romantični junak i istinski pozitivac što dokazuje Ilsino isključivanje iz pesme i hipnotičan pogled divljenja upućen Ricku.   Kao mnogi drugi filmovi i Casablanca je nailazila na mnoge probleme tokom snimanja. Najveći problem bio je zapravo kraj filma koji u scenariju još nisu imali. Mnoge su ideje prodefilirale zbog mogućeg romantičnog kraja u kojem bi Ilsa i Rick ipak ostali zajedno. Ideja Laszlove smrti pre bega uništila bi kompletan pređašnji rad, a Ilsino ostavljanje Laszla nije dolazilo u obzir jer u Warner Brosu razlaz bračnih parova nije bilo moguće pokazati iz etičkih razloga. Izabrani kraj bio je pravo iznenađenje za gledaoce, jer glavni junak Rick ostaje poražen u ljubavnom trouglu, a emocionalna Ilsina strana na kraju ostaje tajna. Paul Henreid (Laszlo), tada velika zvezda nije imao veliko mišljenje o Bogartu kao glumcu, a i u privatnom životu nisu se baš slagali. Tako je bilo je i na snimanju, ali je Curtiz to vešto iskoristio.  Danas postajemo svesni koliki je uticaj Casablanca ostavila na filmsku kulturu. Mnogi su reditelji i scenaristi delove svojih filmova posvećivali baš Casablanci, tehnički ih kopirali, a imena svojih filmova davali po njenim frazama poput Woody Alena i njegovog Play it Again, Sam ili Bryan Singerovog Usual Suspectsa. Citati iz filma poput “Louis, I think this is a beginning of a beautiful friendship”, “Play it, Sam. Play As time goes by.”, Off all the gin joints in all the town in all the world, she walks into mine.”, “We’ll always have Paris” postali su kultni dio filmske istorije. Nezaboravna je i prekrasna muzička tema Maxa Steinera “As time goes by” koju ljubitelji Franka Sinatre i dan danas rado pevaju. Casablanca je dobitnik triju Oscara među kojima je i onaj za najbolji film, ali najveće priznanje sigurno je ono udruženja američkih scenarista koji su Casablancu proglasili najkopletnijim scenarijem svih vremena. Danas, nakon skoro sedamdeset godina od njenog prvog prikazivanja  s ponosom i velikom nostalgijom ostaje nam samo za reći, “We’ll always have Casablanca”.    

  Jednom     Once je briljantna nezavisna muzička drama snimljena u Dablinu za samo 17 dana i 180,000 €. Film prati usamljenog uličnog kantautora iz Dablina koji dane provodi svirajući u centru grada za siću. Srećnim spletom okolnosti, Glen Hansard (u filmu naslovljen samo kao "the guy") upoznaje siromašnu prodavačicu ruža i talentovanu pijanistkinju iz Češke, Margeta Ingrlova (jednostvano nazvana "the girl"). Devojci se svidi njegova muzika, zbliže se i krenu zajedno stvarati muziku uprkos teškom finansijskom stanju, statusu, i nerešenim emotivnim pitanjima iz prošlosti, koji i danas bacaju vidljivu senku na njihove živote prepune zapetljanih dnevnih problema tipičnih za srednju radničku klasu i često diskriminisanu imigrantsku istočno-evropsku zajednicu.  Once je jednom rečju pravi mali dragulj nezavisnog filma.  Film je daleko nadmašio i najoptimističnija nadanja autora John Carneya kad je osvojio preko 11 velikih međunarodnih nagrada i postao pravi hit. Među nagradama su i neke od najvećih poput Oscara za najbolju pesmu "Falling slowly" u 2007., nagrada publike u Sundanceu, 2 nominacije za Grammy, Independent spirit award i zarada od preko 20 miliona dolara u svetu. Najveći forte filma je njegova zavodljivost, jednostavnost, šarm i suptilnost muzike. Za razliku od isforsiranih mjuzikla (Sweeney Tood) koji koriste svaku slobodnu sekundu da krenu u loše razrađene i nemušte pesme, Once pušta da pesma dođe prirodno i da sedne u pravom dramaturškom momentu koji joj omogućava da naglasi, uspori, ubrza i nagovesti radnju, stanje lika ili atmosferu. Odličnoj atmosferi sigurno nisu ni odmogli doku-igrani kadrovi iz ruke, prirodna gluma, prave lokacije radničkih četvrti Dablina. Kako radnja filma napreduje, dobijamo čist uvid u živote i male dnevne rituale dvoje protagonista, dolazimo do velikog finala koje je nešto zaista posebno. Poslednjih pola sata kad naši muzičari uđu u studio je čista magija. Magija puna pravih, ljudskih emocija i strasti prema potpuno slobodnom stvaranju muzike. Film koji je tako stilski jednostavno, ali s maksimalnim emotivnim efektom, prikazao radost stvaranja muzike je baskijski muzički dokumentarac "Nomadak Tx" Pabla Iraburua. Pablo je u svom filmu trebao preći 5 kontinenata kako bi okom kamere pokazao vrednost tradicionalne baskijske muzike i čarobnog instrumenta txalaparte.  Činjenica da Once postiže još snažniji efekt na praktično 5,6 lokacija u samom Dablinu je neverovatan, baš kao i osećaj premošćavanja globalnih sociloških i kulturoloških jazova i razlika samo snagom muzike. Gledajući Once svesni smo da gledamo jeftin skoro polu-amaterski film koji je, uprkos svim nedećama i ograničenjima filmske industrije koja gazi "male filmove", ipak uspeo trijumfalno isplivati na površinu i doći do publike gladne iskrenih ljubavnih priča i dobre muzike. Once je film koji s pravom možemo pridružiti nekim kultnim naslovima poput "Before sunset" i "Before sunrise" ili "2 days in Paris".  Najveći razlog zbog čega je ovaj film uspeo je njegova potpuna iskrenost i nenametljivost, iskrena i duboka emocija, uranjanje u jednostavne, male stvari koje mogu prolepšati i zaokružiti život. U ovom slučaju to je muzika. Pogledajte Once, mali film s velikim srcem.

Izgubljeni u prevodu   Prvi rediteljski film Sofie Coppole, Lost In Translation, jedan je od retkih  indie ostvarenja. Film je izazvao pažnju na Kanskom festivalu 2004.  a filmsko predstavljanje širom sveta završio je slavodobitno ponevši Oskara za najbolji originalni scenario. Bio je to jedan od retkih  Oskara te godine koji nije pokupio preglomazni Gospodar prstenova. Najpre treba reći da je Lost In Translation autorski snažan film o dvoje Amerikanaca koji se slučajno sretnu u Tokyu. Charlotte je supruga mladog fotografa koja dane provodi između suprugovih odlazaka i povrataka u hotelsku sobu u kojoj žive. Bob je američka filmska zvezda koji je u Japan stigao da bi za ogroman novac snimio reklamu za japanskog proizvođača viskija. Stvarni povod njegovog dolaska je zapravo, barem kratkotrajni, beg iz svakodnevnog okruženja. Bob proživljava tzv.krizu srednjih godina a Charlotte je trudna, melanholična i depresivna jer muža viđa veoma retko. Oboje su pored svega pritisnuti kulturalnim šokom u zemlji koja je daleka i drugačija od svega onoga na šta su oni navikli. Charlotte i Bob se upoznaju za šankom hotelskog bara i tu počinje priča o prijateljstvu koje, kao i svako prijateljstvo između žene i muškarca, balansira na tankoj liniji koja samo što se ne prelije u ljubav. Zapravo je istina da dugo nismo videli američki film koji se tako iskreno bavi ljudima, njihovim odnosima i njihovim jednostavnim ljudskim potrebama. Bob je uvek tu kada je Charlotte potrebno društvo i nije stalno zauzet kao njen muž. Charlotte je sa druge strane mlada i ne interesuje je boja etisona koji treba da bude postavljen u hodniku porodične kuće, kao što je slučaj sa Bobovom suprugom koja ga poziva iz Amerike. Jedno drugom ne trebaju ali predstalvjaju onaj delić koji im nedostaje. Ovde je Coppola izrekla suštinu ljudskih odnosa izrazivši zapravo kritiku savremenog društva u kojem je takvih stvari sve manje. Charlottin suprug nije zainteresovan za njeno psihološko stanje jer za to nema vremena. Bobova suspruga mu u Tokyo Fed Expressom šalje uzorke etisona dok joj on pokušava reći da je poželio nju i decu. U panici svakodnevnih obaveza, zaboravljamo male stvari koje znači saslušati i obratiti pažnju na ljude oko sebe.   Iako ozbiljne podloge, film je u isto vreme i  komedija o strancima u Japanu koji ne shvataju tamošnji mentalitet, način komunikacije i običaje, zaboravljajući da je sve što je njihovo nama čudno na način na koji je i njima čudno naše ponašanje ili stavovi. Bob ne može da razume zašto su svi preterano ljubazni. Izvrsna je scena u kojem mu producent reklame pošalje prostitutku u sobu. Ona mu se obavije oko noge i govori „Pusti me da idem, pusti me“ izražavajući zapravo japansko govorno pravilo da se uvek govori suprotno od onoga što se misli.   Scarlatt Johanssen i Bill Murray koji tumače glavne uloge u ovom filmu savrešeni su filmski par. Coppola je scenario pisala specijalno za Murraya što se ispostavilo kao sjajan potez. Glumački je par naime nagrađen BAFTA nagradama za najbolju žensku odnosno mušku ulogu. Coppola opisuje da je atmosfera na snimanju bila fantastična i da su glumci tokom snimanja sa japanskim glumcima ubacivali celi niz improvizacija. Na primer, poljubac Charlotte i Boba na kraju filma nije bio predviđen scenarijem. Oboje glumaca kažu da se desio spontano. Deo kritike je filmu zamerio Coppolin način na koji su Japanci predstavljeni u filmu. Kritike su sezale i do optužbi za rasizam. Film, međutim, nije rasistički, jer podjednako ismeva Amerikance koliko i Japance. Zamislite situaciju u kojoj je Bobovoj supruzi boja etisona bitnija od stanja njenog supruga. Uzorke mu šalje Fed Expressom. Ono što se Coppoli može zameriti je činjenica da film povremeno gubi na dinamici i s vremena na vreme izlazi iz konteksta komedije pretvarajući se u dramu ili obrnuto. Ipak dobro izbalansirani dijalozi, odličan glumački par i poruka kojom film zrači dovoljni su razlozi zbog kojih se ovaj film treba odgledati.

Strana 1 od 5

Pretraživanje

Kupite lektiru za sve razrede osnovnih škola - brzo i povoljno!

Oblačno

6°C

Beograd

Oblačno
Vlažnost: 85%
Vjetar: JZ brzine 0.00 km/h
Ponedjeljak
Djelomično oblačno
2°C / 7°C
Utorak
Uglavnom oblačno
2°C / 10°C
Srijeda
Djelomično oblačno
5°C / 11°C
Četvrtak
Uglavnom sunčano
2°C / 13°C

Na portalu Kafica magazin možete pročitati sve sto vas zanima iz oblasti lepote i zdravlja, mode, fitnesa, zdrave ishrane, poezije... Nastojimo da vam pružimo mnogo zanimljivih i različitih sadržaja u kojima ćete uživati uz vruću ili osvežavajuće ledenu kaficu. Kreirajmo zajedno ovaj portal!

Trenutno je u izradi forum, pišite nam o čemu bi voleli da čitate kao i šta biste podelili sa drugim "kafoholičarima".